“London Boulevard” je debitanski film u domenu režije Vilijama Monahana (William_Monahan), popularnog scenariste, koji je i dobitnik Oskara za najbolji scenario, za film “The_Departed“. Za svoj debitanski poduhvat, Vilijam je izabrao da uradi filmsku adaptaciju istoimenog fiktivnog krimi romana Kena Bruena (Ken_Bruen), ali ne bih baš rekao da se nešto posebno proslavio.

Priča ovog projekta prati Mičela, bivšeg kriminalca koji je upravo pušten iz zatvora, koji je odslužio tri godine za napad, i odmah po izlasku biva sačekan od strane njegovog starog partnera Bilija, i isti ga vodi na žurku koja se događa u njegovu čast, da slave što je pušten iz zatvora. Na ovom okupu se sjatio sav gangsterski svet Istočnog Londona, kako bi pružili ruku jednom od najstrahopoštovanijih gangstera, ali Mičela više ne zanima takav život, i on se iz sve snage trudi da se isključi iz te scene pošto mu ne pada na pamet više da se vraća u zatvor. On uspeva malo da se odmakne od tog života kriminala time što dobija posao kod jedne poznate glumice kao ispomoć / telohranitelj, da se brine za njenu bezbednost i da je zaštiti od paparaca (paparazzi). Sve je krenulo lepo i po planu za Mičela, ali ubrzo se u njegovom životu pojavljuje jedan od glavnih gangstera britanskog podzemlja, tražeći od njega saradnju, da se priključi određenoj kriminalnoj organizaciji. Na Mičelu ostaje da pronađe način kako da odbije ovog izuzetno opasnog čoveka, ali na način kako bi uspeo i da zaštiti svoje najdraže.

Problem ovog filma je što mnogo hoće, ali ništa ne uspeva da realizuje kvalitetno. Mi ovde imamo nekoliko zapleta, prvi i glavni je taj krminalni svet u koji konstatno uskače i iz njega iskače naš glavni akter, drugi je njegova romansa koja ima slabe dodirne tačke sa prethodno pomenutim segmentom, a kao treći zaplet imamo situaciju sa atentatom njegovog bliskog prijatelja i proces traženja izvršitelja ovog dela, koja se skoro ni ne pominje, posle svega par minuta postaje jasno da je tu isključivo kao sredstvo pomoću kojeg će se završiti film. U ovom grubom opisu već se mogu primetiti prilike za ogromne rupe u samoj priči, čija raštrkanost čini film prilično dosadnim u određenim trenutcima. Pored ovakvog pretrpavanja raznim događajima, ono što je isto vrlo suvišno jeste epizodna uloga Mičelove rasejane i luckaste sestre, čiji udeo od samog starta filma je izuzetno predvidiv.

Monahan pokušava da kombinuje dva prepoznatljiva stila poznatih reditelja, Gaja Ričija (Guy Ritchie), po vizuelnom stilu, muzici i povremenim ispadima i stilu humora, i sa druge strane Martina Skorsezea (Martin Scorsese),  u vezi sa glorifikacijom kriminalaca, i generalnim tonalitetom filma. Tužno je reći, ali ovo ne ispada na kraju kao dobar spoj, posebno primetno po veoma lošim dijalozima, koji ni blizu nisu kvalitetnih, a nisu ni smešni kao što kod Ričija bivaju.

Ovaj projekat je zbilja neka porvšna vrsta omaža stila na dva pomenuta reditelja, puna grešaka, užasnih dijaloga i moglo bi se reći još i osrednje glume. Ne uspeva da ostavi nikakav utisak, sumnjam da će se ovaj projekat nešto duže pamtiti.

Ocena:  5/10