Došao je i taj dan – izašao je “The Irishman”. Posle skoro dve godine aktivnog promovisanja po medijima, Netflix se napokon odlučio da omogući svojim pretplatnicima da isprate možda i najambiciozniji projekat Martin Scorsese-a do sad. 

Ukoliko prethodnih 20 meseci niste proveli u nekoj šumi odsečeni od sveta, verujem da ste upoznati makar sa najosnovnijim detaljima ovog filma. Dobro je poznato da Scorsese još od 2010. godine planira da ekranizuje popularni roman Charles Brandt-a “I Heard You Paint Houses”, roman koji takođe istražuje gde je i kako nestao Jimmy Hoffa.

Osim toga, “The Irishman” je već duže vreme u žiži javnosti zbog glumačke ekipe koju je Scorsese uspeo da okupi. Ovo je prvi projekat u istoriji koji okuplja glumačke gromade kao što su Robert De Niro, Al Pa­cino i Joe Pesci u istim scenama.

Uz to, “The Irishman” je uspeo dodatno da zagolica ljubitelje filma i na konto tehnologije koju je legendarni reditelj i scenarista najavio da će koristiti u ovom filmu kako bi “podmladio” svoje glavne glumce za scene koje se tiču retrospektive. 

Za mene lično, “The Irishman” je od prvog dana zvučao kao san snova. Kao veliki ljubitelj Scorsese-ovih gangsterskih klasika “Goodfellas” i “Casino”, naprosto nisam mogao da dočekam priliku da pogledam “The Irishman”. Kada sam pročitao da je Martin nekako ipak uspeo da ubedi Pesci-ja da se vrati iz penzije i prihvati ulogu koju je, kako popularni reditelj tvrdi, pre toga preko 50 puta odbio – znao sam da “The Irishman” neće omanuti.

Bukvalno sam vodio evidenciju u kalendaru koliko još dana treba da spavam do premijere filma. U nastavku ovog teksta, pisaću o svojim utiscima Scorsese-ovog dugoočekivanog filma, kao i svim onim detaljima za koje smatram da su zaslužni za popularnost ovog projekta.

Prikaz sveta koji je baziran na posebnim pravilima

Radnja filma “The Irishman” inspirisana je romanom, a roman istorijskim događajima, te se upoznajemo sa jednom verzijom istine o likovima koji su zaista postojali. U fokusu priče je Frank Sheeran, vremešni ratni veteran irskog porekla koji se na zalasku svog života priseća dana kada je radio za mafiju. 

Veći deo filma je zapravo jedan veliki flashback koji služi da ilustruje likove i situacije o kojima Frank priča nepoznatom sagovorniku. “The Irishman” većinski prikazuje događaje koji su se desili 50-ih godina prošlog veka u kojima vidimo kako je Frank “napredovao” kao mafijaš. Iako je počeo kao običan vozač kamiona koji je znao da prećuti kad je trebalo da se prećuti i da smuva robu kada je bio u prilici da je smuva, Frank je spletom okolnosti na kraju došao do pozicije “drugog čoveka” u ekipi koju je vodio čuveni Russell Bufalino.

Uz Russell-a, Frank je uspeo da postigne zaista mnogo i da upozna ključne figure tog doba, među kojima je bio i Jimmy Hoffa, predsednik najvećeg američkog međugranskog sindikata, sa kojim je Frank vrlo brzo razvio posebno blizak odnos. 

Pored toga što služi kao origin priča jednog mafijaša, “The Irishman” je takođe i film o prijateljstvu, lojanosti i izdaji. U centru filma se nalaze tri figure – Frank Sheeran, Russell Bufalino i Jimmy Hoffa – i mi veći deo filma pratimo kako funkcioniše ovaj trougao, tj. kako se zatežu i komplikuju njihovi odnosi.

Kao i prethodni Skorsese-ovi krimi klasici, “The Irishman” nas uvodi u jedan specifičan svet kriminala koji funkcioniše pomoću posebnih pravila. Jasno se zna ko je “tata” i ko drži sve konce u rukama, o čemu se sme pričati, o čemu ne sme, koje reči su šifre za koje aktivnosti i kako se pliva u vodama prepunim ajkula. 

Frank u filmu i kaže: “It was like the army. You followed orders, you did the right thing. You got rewarded.” 

“The Irishman” takođe obiluje različitom simbolikom, dok su jezik, kodeks ponašanja i pravila mafijaške zajednice vrlo zatvoreni i sugestivni, nekada i šifrovani. Ono što je vrlo zanimljivo kod ovakvog narativa jeste što svi u principu znamo ko će izvući deblji kraj, samo ne znamo kako i zašto.

Istorijski kontekst i preplitanje sa fikcijom

U to vreme, Jimmy Hoffa je bio izuzetno popularna figura. U tadašnjoj Americi, Hoffa je bio skoro popularan i prepoznatljiv kao Kennedy. Njegov iznenadni nestanak je decenijama bila priča koja se vrtela po medijima.

Iako nikad nije razotkriveno kako i gde je Hoffa nestao, on je zvanično proglašen mrtvim 30. jula 1982. godine, na dan kada je trebalo da napuni 69 godina. Njegovi ostaci nikada nisu pronađeni, iako je policija tokom godina više puta pokretala potrage. Poznato je bilo da je Hoffa imao konekcije sa mafijom, te mnogi tvrde da su mu upravo ta poznanstva došla glave. 

Čitav ovaj momenat daje dodatno na težini filma. Iako većina nas zna da ipak ovo nisu nužno tačne informacije o tome kako je Hoffa nastradao, postavka ipak produbljuje paranoju jer nas non-stop drži u grču dok čekamo trenutak kada će predsednika sindikata da pojede mrak.

“The Irishman” je film koji daje bogat istorijski kontekst i na sjajan način oživljava neke od likova o kojima smo samo čitali. To je prikaz sveta kroz prizmu novca i moći gde si dobar sve dokle nekome služiš ili dok se nekome ne zameriš. Radnja filma takođe otvara neka od zanimljivih pitanja koja se tiču povezanosti porodice Kennedy sa mafijašima, pa čak i sugeriše da je predsednik stradao od mafijaša zbog neispoštovanih dogovora, a da je Oswald samo osoba koja je povukla obarač.

Kako se na jednom mestu u filmu vispreno ističe: troje ljudi nikada ne mogu sačuvati tajnu osim ukoliko dvojica njih nisu mrtvi. 

Ovakav prikaz krimi scene je nešto što je Scorsese već ranije radio u “Goodfellas”, ali ne baš ovako detaljno. Sam žargon u filmu je do te mere autentičan i interesantan da je prosto nemoguće u potpunosti se ne izgubi u svetu “iza zavese” u koji nas iskusni reditelj uvlači. 

Zicer od table – stari trikovi velikog majstora

Iako je Netflix morao da izdvoji preko 140 miliona dolara za ovaj film, što je za ovu kompaniju teški presedan, “The Irishman” je realno bio projekat bez nekog preteranog rizika. Martin Scorsese je gospodar gangsterskih filmova, to je svima odavno kristalno jasno. Svaki njegov film na ovu temu odlično je prošao i kod publike i kod kritičara.

Imajući to u vidu, dati Scorsese-u ogroman budžet da uradi ovakav film za vas je isto kao dati Michael Jordan-u loptu u poslednjem napadu: pogodak je zagarantovan. Tokom svoje duge karijere, Scorsese je napravio toliko sličnih gangsterskih filmova, a opet toliko zanimljivih i autentičnih. Verujem da ih sad već snima na autopilotu. Tačno se vidi da je svaka scena tu sa razlogom i da je režirana na najbolji mogući način. 

Iako film traje 3h30min, što je za današnje vreme skandalozno, “The Irishman” je tokom čitavog svog trajanja jednako zanimljiv i uzbudljiv. Meni je iskreno proleteo film. Tempo filma je non-stop ujednačen, radnja se uvek kreće napred, bez ikvakvih nepotrebnih “umetničkih” scena koje pokušavaju da na pogrešan način prodube film.

Od prve scene, Scorsese uvlači gledaoca u svoj svet i faktički nas stavlja u poziciju Frank-ovog drugara. Tokom čitavog filma, osećao sam se kao da se sa Frank-om vozim kolima i sedim na sastancima sa krimosima. Scorsese je fantastično postavio svaku scenu. Publika je non-stop izložena novim, interesantnim likovima i situacijama koje podvlače da Frank živi skoro pa u “paralelnom univerzumu” koji mafija kontroliše. Prosto je nemoguće gledati ovaj film a ne udubiti se u njega.

Naracija kao nadgradnja vizuelnom

Iako nisam preveliki ljubitelj naracije, Scorsese je jedan od retkih filmskih profesionalaca koji zna lepo da koristi ovaj oblik pripovedanja. U svetu filma, naracija se često koristi da istakne ono što reditelj ne zna da prikaže slikama, tj. da nas natera da iz scena i interakcija likova zaista osetimo ono što bi trebalo. Stoga, većina ljubitelja filma se ježi kad čuje da neki glas prepričava stanje uma likova i stvari koje se dešavaju u filmu.

U Scorsese-ovom slučaju, naracije se uglavnom javljaju u obliku vodiča kroz iščašen svet sa kojim treba da nas upozna. Scorsese ne koristi naraciju da nam opiše radnju, već da je dodatno obogati kako bi nas upoznao sa svim sitnim, interesantnim pravilima po kojima “njegovi mafijaši” žive. U filmu kao što je “The Irishman”, naracija održava tempo i komunicira sa publikom da ostane uključena u priču.

Pored samog scenarija i glume, jedan od glavnih razloga zašto “The Irishman” nije naporno gledati preko 3 sata jesu same lokacije gde je film sniman. Kada budete pustili “The Irishman”, obratite pažnju koliko se često lokacije menjaju. Verujem da je to bio jedan od glavnih razloga zašto je ovaj film toliko koštao, a i zašto je toliko zanimljiv. Svaku od ovih lokacija trebalo je osmisliti, postaviti i pametno iskoristiti. U vreme gde se sve radi ispred zelenog ekrana, ovo je izuzetno lepo videti na filmu!

Uz sve ovo, Martin je okupio sjajnu ekipu da radi na ovom filmu (koja se faktički proslavila u ovom žanru, radeći s njim na sličnim projektima). Pored gorepomenute trojke, tu su i Harvey Keitel, Bobby Cannavale, Stephen Graham, kao i brojni drugi poznati “filmski mafijaši” koji su opet sjajno izneli svoje uloge.

Veterani došli da objasne

Malo je reći da je Robert DeNiro razbio ulogu koju mu je Scorsese dodelio. De Niro je fenomenalan kao Frank Sheeran, a.k.a. “The Iceman”. Iako mu je lice non-stop u grču kao da je od kamena, De Niro poseduje dovoljno iskustva i glumačkog umeća da prikaže emocije i na ovako grubom eksterijeru.

Iako ovo nije prvi put da se “The Iceman” pojavljuje na filmu, smatram da je daleko najbolji. Da, De Niro niti u jednom momentu ne izgleda kao neko ko ima Irske krvi u sebi, ali je dovoljno sposoban i talentovan da nam prikaže hladnokrvnog ubicu, koji opet ima i dovoljno ljudskosti u sebi da donekle oseti posledice svog životnog stila i odluka koje je donosio.

Iako se u nekoliko scena u filmu gde Bob mora da uradi nešto više nego da iznese dijalog jasno vidi da glumac nosi teret svojih godina (npr. kad šutira lika ispred prodavnica), De Niro je i dalje u većem delu filma veoma uverljiv. Ovo je apsolutno njegov najbolji performans u poslednjih 20 godina, te svakako smatram da je vredan silnih nagrada koje mnogi kritičari predviđaju da će dobiti za ovu ulogu. 

Uz pomoć tehnologije koja je “podmladila” De Nira, “The Irishman” stvara osećaj kao da gledamo slavnog glumca u njegovim zlatnim godinama. Pored toga, “The Irishman” ima poseban šmek, kao da je Scorsese snimio ovaj film odmah posle “Casino” i “Goodfellas”. Nekako se stilom uklapa u taj narativ.

Al Pacino je takođe vrlo dobar u filmu. Mada, naravno, on je više Al Pacino nego bilo šta drugo. Iako sam uvek bio ljubitelj lika i dela ovog glumca, istina je da Pacino skoro uvek glumi istu ulogu. Bar je tako slučaj od devedesetih pa na dalje. Naravno, to ne znači da je loš, već da publika unapred može da očekuje šta će videti od njega.

Fenomenalan Pesci, srećom pristao da učestvuje

Za razliku od Pacino-a koji se koristi starim trikovima po kojima je i poznat, Joe Pesci radi nešto sasvim drugačije. Kada sam video da je Pesci deo novog Scorsese-ovog projekta i kad sam pročitao koga će glumeti – očekivao sam da vidim nešto slično poput Tommy DeVito/Nicky Santoro. Dakle, očekivao sam da vidim Pesci-ja u ulozi totalnog manijaka koji sve maltretira. Znajući da je glumac u tome zaista najbolji, nisam imao nikakav problem sa takvom ulogom. Šta više, jedva sam čekao da Pesci podivlja i nekog unakazi. 

Međutim, Pesci ovog puta glumi znatno smirenijeg i opreznijeg krimi šefa. Russell Bufalino je čista suprotnost gorepomenutim likovima, a Pesci se opet fantastično snašao u ovoj ulozi. Iako se godinama već ne bavi glumom, Pesci je još jednom pokazao da je vrhunski talenat, tj. da nije “one trick pony”. Penzija nije ostavila nikakve posledice na ovog sjajnog glumca. Iako se niti u jednoj sceni ne dernja (što smo svi čekali da vidimo), Pesci je opet veoma zastrašujuć.

Na stranu što je visok metar-i-zgažena-jagoda, Pesci prosto ima takvu pojavu da je svima odmah jasno da je on “čovek sa kojim se ne zajebava”. Iskreno, da je sve u filmu pored ovakvog Pesci-ja apsolutno đubre, “The Irishman” bi opet bio film koji bi vredelo gledati. Ogromna je šteta što ovaj čovek više ne glumi. Svaka čast Scorsese-u što ga je prisilio da prihvati ovu ulogu. Apsolutno razumem zašto ga je preko 50 puta molio da se priključi ovom projektu.

Za kraj

“The Irishman” je fantastičan i vrlo realističan film o kriminalu koji niti u jednom momentu ne glorifikuje ovakav način života. Iako su mafijaši predstavljeni kao velike face u filmu, u svakoj sceni u kojoj se neki novi lik pojavljuje, publika može da vidi podatak kako je ta figura umrla. Publici je kristalno jasno da je većina tih “faca” završila sa metkom u glavi. Oni koji su doživeli neku starost, kao npr. Frank, ostali su da sede usamljeni i bolesni da razmišljaju šta su sve izgubili zbog života koji su vodili. 

“The Irishman” deluje kao poslednje poglavlje za Scorsese-ove krimi klasike i sjajne glumce koji su sa njim oblikovali ovaj žanr i stvarali klasike koje generacije ljudi gledaju i doživljavaju kao vrhunske filmove. Ovo je velika pobeda za Netflix i dokaz da postoji način da ova kompanija i dalje ostane aktivna u borbi sa Disney+, Apple i HBO Max ukoliko nastavi da ulaže u slične projekte. Prema mom mišljenju, “The Irishman” je sjajan film, klasik Scorsese.

Kako je sam Scorsese rekao na temu preplitanja istorije i fikcije – niko od nas ne može sa sigurnošću da kaže šta se zapravo desilo, ali način na koji su u ovom filmu predstavljene veze između ljudi, njihova ljubav, lojalnost i momenat izdaje – to je istinito i autentično. Upravo to ga čini itekako vrednim vašeg vremena i pažnje!