“Marriage Story” je film o kojem se priča već duže vreme. Premijerno prikazan na Internacionalnom filmskom festivalu u Veneciji, gde je pre tri meseca naprosto raspametio publiku, “Marriage Story” se prošli vikend napokon pojavio i na Netflix-u. 

Pošto već duže vreme čitam hvalospeve o ovom filmu, a vidim da je dobio čak 6 nominacija za Zlatan globus – nisam mogao da odolim a da odmah ne sednem i pogledam šta je novo uradio Noah Baumbach.

Nakon nešto više od 2 sata i 15 minuta gledanja, “Marriage Story” se završio. Ovaj film je zaista ostavio toliko jak utisak na mene da mi je trebalo nekoliko minuta da procesuiram sve i formiram konkretan utisak o projektu.

U nastavku teksta, pisaću o svom doživljaju ovog filma, kao i svim onim sitnim detaljima zbog kojih smatram da je “Marriage Story” uspeo da zainteresuje i publiku i kritičare.

Kako se stvari raspadnu

U uvodnom delu filma, mi upoznajemo Charlie i Nicole tako što slušamo šta pričaju jedno o drugom u društvu nepoznatog lica za koje možemo da zaključimo da je ili bračni savetnik ili psihijatar. Pored svih tih detalja u kojima Charlie navodi šta voli kod Nicole i obrnuto, mi saznajemo da je Charlie ambiciozni pozorišni reditelj, a Nicole pozorišna glumica koja radi sa njim. Pored toga, saznajemo da par živi u Njujorku i da imaju sina kojeg oboje izuzetno vole. 

Na prvi pogled, Charlie i Nicole deluju kao da su uspeli da ostvare sve što su ikad želeli. Imaju porodicu, dobrog sina, karijere koje se kreću uzlaznom putanjom, lep stan, dobro društvo – sve deluje idilično. Međutim, Nicole ipak oseća da živi u senci svog muža i da je čitav svoj život posvetila tome što se njemu radi. Njoj se više ne dopada Njujork, želi da se preseli nazad u Los Anđeles gde je odrasla i gde su joj mama i sestra. 

Iako mnogi misle da je “Marriage Story” komotno mogao da se zove i “Divorce Story” pošto je akcenat filma na rastanku i užasu kroz koji ovaj proces provlači ljude, načinu na koji utiče na njih – ne bih se baš složio sa ovom tvrdnjom.

Iz moje perspektive, “Marriage Story” je zapravo priča o ljubavi, ispričana naopako, kroz prizmu razvoda. Za razliku od filmova koji obrađuju sličnu temu, “Marriage Story” se ne bavi primarno pitanjem zašto se par rastaje, već kako.

Noah Baumbach zaista nije štedeo publiku ovde. Film ogoljeno i do koske iskreno pokazuje kako sam proces razvoda menja ljude, dehumanizuje njihov odnos i kako advokati koji se bave ovim poslom izvlače najgore iz ljudi i faktički ih teraju da postanu neprijatelji. Ono što je mogao da bude prijateljski razlaz i dogovor ubrzo postaje zavrzlama prepuna arbirtrarnih pravila i preskupih, preružnih sudskih okršaja.

Film takođe pokušava da odgovori na pitanja: Kako zaštiti dete od drastičnih promena koje će nastupiti? Kako održati odnos posle silnih trauma i gadosti, a kako onda zajedno nastaviti sa vaspitanjem deteta? 

Autorski film, iz stomaka

Ukoliko vam je poznato ime i prezime Noah Baumbach, pretpostavljam da onda znate i kakve filmove ovaj čovek snima. Noah je reditelj i scenarista koji još od 1995. godine aktivno snima nezavisne filmove pristojnog budžeta, koji za temu imaju da prikažu komplikovane porodične odnose.

“Marriage Story” je njegov deseti film, a ujedno i najintimniji. U svom desetom filmu, Noah Baumbach je istresao svoje lično iskustvo i traumu na film.

On ovde indirektno priča o braku sa glumicom Jennifer Jason Leigh, kao i njihovom razvodu iz 2013. godine koji je očigledno ostavio velike posledice na njega. Baš kao Charlie, Noah Baumbach je takođe radio sa svojom tadašnjom suprugom koja je takođe bila glumica (na projektu “Margot at the Wedding”), a sa kojom ima i sina.

Tokom svoje karijere, Noah Baumbach nije previše eksperimentisao niti lutao. On se uvek držao iste teme. Jedino što se zapravo menja u njegovim filmovima jesu perspektive iz kojih on obrađuje ideju “disfunkcionalne porodice”, obično na tragikomičan način.

U “Marriage Story”, dobijamo više tragediju nego komediju. Priča ovog filma centrira se oko para (Charlie i Nicole) i njihovog braka koji se raspada. Već na samom početku filma, postaje nam prilično jasno da je fokus filma na razvodu. 

Ko je kriv za razvod?

Još u svom prvencu “Kicking and Screaming”, Noah je pokazao da vrlo dobro ume da piše dijaloge i smišlja likove koji u isto vreme deluje isčašeno i realno. Jedan od glavnih razloga za to je što Noah dosta svojih ličnih iskustava pretače u filmove. Likovi su uglavnom predstavljeni kao intelektualci, sa vrlo oštrim smislom za humor, ali i sa mnogo mana koje ih teraju da impulsivno donose važne odluke. 

U njegovim projektima, nema “heroja” i “negativaca”, već isključivo ljudi od krvi i mesa koji imaju i svoje dobre i loše strane. Da li je neko dobar lik ili ne, zavisi isključivo iz ugla iz kojeg posmatramo šta se dešava u filmu.

U svom najpoznatijem, a i najcenjenijem filmu, “The Squid and The Whale”, Baumbach je na sjajan način pokazao da ljudi nisu sto posto dobri, a ni loši. Uzmimo za primer, Bernard Berkman-a, protagonistu filma kojeg tumači genijalni Jeff Daniels. Bernard je arogantni egomanijak, lažov, propali pisac, loš otac, preljubnik, ali na kraju filma, kad ga strefi srčani udar, publika prosto saoseća sa likom i prašta mu sve jer neka druga strana Bernard-a izlazi na videlo. 

Kao i u svim drugim njegovim filmovima, tako i ovde Noah nema prave negativce. I Charlie i Nicole nose svoj deo odgovornosti kad je reč o raspadanju braka.

Ovo je vrlo interesantan pristup jer publika nikad nije u potpunosti sigurna na čijoj strani treba da bude. Taman kada jedan akter malo ispliva i učini se kao žrtva, Noah izbaci scenu koja ipak govori da i ta “žrtva” doprinela razvoju situacije na ovaj način.

Strpljiv umetnik i jedva primetna dirigentska palica

Naravno, film ni upola ne bi ovako dobro ispao da Noah nije ovde uspeo da okupi fantastičnu glumačku ekipu. Zanimljivo je da su Scarlett Johansson, Adam Driver i Laura Dern pristali da rade na ovom filmu i pre nego što je scenario bio gotov. Scarlett i Laura su prošli kroz sopstveni pakao razvoda, tako da su one takođe doprinele razvoju priče filma. Na primer, interesantan detalj: lik advokatice koji tumači Laura Dern je zasnovan na liku prave advokatice koja je u realnom životu radila sa obe glumice na njihovim razvodima.

Scarlett Johansson i Adam Driver su sjajni kao Nicole i Charlie. Iako nisam neki preterani ljubitelj ovih glumaca, moram biti iskren i napisati da je njihova hemija na ekranu dosta uverljiva. Scarlett je pokazala raspon koji nemamo često priliku da vidimo u njenim novijim filmovima kao što su “Endgame”, “Infinity War”, “Rough Night” i “Ghost in the Shell”. Iako verujem da Scarlett zaradi od Marvela za 5 scena više nego što je zaradila ovde za čitav film, mislim da su ovakvi projekti izuzetno važni po njenu karijeru, a i kredibilitet. 

Adam Driver je glumac kojeg ne mirišem od momenta kad sam ga prvi put video na filmu. Prosto mi ne leži. Iako u poslednje vreme radi sa sve boljim rediteljima, ne mogu baš reći da sam osetio neki poseban doprinos na projektima gde je radio sa cenjenim autorima kao što su Jim Jarmusch, Terry Gilliam, Spike Lee, Steven Soderbergh, Martin Scorsese, Jeff Nichols, itd. Međutim, ovde je zaista dobar. Pošto je i sam Adam Driver dete razvedenih roditelja, verujem da je dosta stvari vukao i spostvenog iskustva i da stoga deluje uverljivo tokom čitavog filma.

Kao i svaki prethodni put kad se pojavi negde, Laura Dern je priča za sebe. Ona je prosto pravi kameleon. Mislim da ne postoji uloga koju ona ne može perfektno da iznese. Njena pojava automatski čini film kvalitetnijim. Kao što gore napisah, Laura ovde tumači advokaticu koja zastupa Nicole. Njeno ime je Nora Fanshaw i ona je zaista sve najgore i nabolje što možete da zamislite kod advokata.

Pored velike trojke koja zauzima najviše vremena na ekranu, treba svakako pomenuti i doprinos glumaca kao što su Alan Alda i Ray Liotta. Obojica su fantastični u svojim rolama, iako tumače veoma različite likove. Alda je sjajan kao vremešni advokat koji je apsolutno ohlađen od posla kojim se bavi. Kroz njegove i Driver-ove dijaloge mi saznajemo koliko je pravosudni sistem bizaran i koliko nelogičnosti ima u njemu, a sa kojim protagonista mora da se nosi. Ray Liotta predstavlja drugu stanu medalje. On je advokat koji spreman da odmah udari ispod pojasa i uradi sve što je potrebno da njegov klijent pobedi. Za njega, reči “moral” i “istina” ne znače ništa. On je kao ajkula: čim oseti krv, napada.

Priča koja je definitivno vredna vašeg vremena

Odnos dvoje ljudi je nešto zaista delikatno i složeno, možda čak i misteriozno, a vrlo dobro znamo da čak ni nauka ne može do kraja da dokuči ljubav i to “nešto” što veže dvoje ljudi. Ako pogledate istoriju braka kao institucije, videćete koliko je evoluirala i promenila smisao.

Od političkih brakova i incestoiznih brakova koji su imali za cilj diplomatiju tj. stabilizaciju međunarodnih odnosa ili su se formirali kako se ne bi dozvolilo mešanje krvi sa strancima van familije, pa sve do brakova koji su bili odluka starijih članova porodice i najzad onih koji su se sklapali kao forma zaveta večne ljubavi. Šokantno, ali tek nekih pedesetak godina unazad formirala se ideja o braku gde i muškarac i žena imaju jednaka prava i obaveze. Ovo je dalje otvorilo put priznavanju homoseksualnih brakova.

“Marriage Story” nas tera da se zamislimo nad kompleksnošću jednog odnosa između dvoje ljudi. Sugestija filma da je granica između beskrajne ljubavi i ogorčenosti i mržnje veoma tanka – je zastrašujuća. Ipak, gledajući kako se klupko emocija postepeno odmotava, nama je jasno da je sva ogorčenost između dvoje ljudi čiji odnos posmatramo, Charlie i Nicole, direktna posledica prećutkivanja stvari i pravljenja neželjenih kompromisa.

Moj lični utisak je da, onog momenta kada krenu zameranja koja krijemo i od sebe i od svog partnera, onog momenta kada partnera počnemo posmatrati kao nekoga zarad kojeg smo žrtvovali previše – tada se rađa solidan rizik da se stvori osećaj nedostatka reciprociteta u odnosu, osećaj koji može – ali i ne mora biti realan. Ukoliko se ovaj osećaj ne iznese na videlo na vreme, partner se u percepciji postepeno pretvara u neprijatelja, a ljubav i posvećenost gase.

Razlozi za rastanak Charlie i Nicole tiču se pojedinačnih želja i ambicija, kao i percepcija koji likovi imaju o sebi. Međutim, ono što je Nicole napisala o Charlie-u i on o njoj govori nam da je odnos mogao biti sačuvan, ali i da su u jednom trenutku stigli do tačke bez povratka.

Možemo reći da je “Marriage Story” najzreliji Baumbach-ov projekat. Ovde se reditelj i scenarista u potpunosti gubi u priči i likovima. Sve je u službi drame i transformacije odnosa glavnih likova. Niti jedna scena u filmu nije višak, niti jedan momenat ne traje duže, a ni kraće nego što bi trebalo. Noah Baumbach se odlučio da izbaci sve svoje uobičajene trademark momente iz filma i prosto se fokusira na ono što je važno u ovom filmu, a to je proces. 

Pogledajte “Marriage Story”, nećete se pokajati.