Itan (Ethan Coen) i Džoel Koen (Joel Coen), profesionalno poznati i kao „braća Koen“, smatraju se jednim od vodećih američkih filmskih profesionalaca, kao i u očima mnogih, najkreativnijim i najoriginalnijim modernim autorima nezavisne filmske produkcije. Ovaj popularni duo u većini slučajeva zajedno piše, režira i producira svoje filmove, dok se pre nekoliko godina nisu zvanično podelili i Džoel preuzeo svu odgovornost oko režiranja, dok je Itan više vremena krenuo da posvećuje produciranju njihovih i dalje zajedničko napisanih naslova.

Itan  i Džoel Koen su za 30 godina koliko su aktivni na internacionalnoj filmskoj sceni, pružili toliko mnogo kvalitetnih naslova da je sasvim razumljivo zašto svako njihovo novije ostvarenje uspeva već u samom startu puno pažnje da privuče, nevezano za to kojom se temom film zapravo bavi. Naravno, ovako ozbiljan ugled ume da bude i mač s dve oštrice jer su ova braća svojim izvanrednim radom podigla očekivanja kod publike toliko visoko, da je sasvim normalno za očekivati da će dotični poklonitelji prilično radikalno reagovati na svaki njihov sledeći naslov ako nezadovolji unapred (često bizarno visoke) postavljenje kriterijume. Pošto su poznati kao filmadžije koje vole da eksperimentišu kako sa narativom, tako i sa žanrovima, uopšte me nije iznenadila činjenica da je “Inside Llewyn Davis” imao  u svojoj ranoj fazi prikazivanja koliko dobrih, toliko i loših kritika. Iako određeni broj loših komentara u vezi nekog naslova ume brojne ljubitelje filma da odgovori od gledanja istog, mene je ovo samo dodatno zaintrigiralo jer sam stekao utisak da je “Inside Llewyn Davis” dovoljno smeo i provokativan da proba nešto drugačije da prikaže.

Film “Inside Llewyn Davis” nas upoznaje s mladim folk muzičarem, koji jednostavno ne može da se snađe u životu. U nedelju dana, koliko zapravo imamo uvid u život ovog mladog momka, mi pratimo izuzetno talentovanog gospodina Dejvisa kako pokušava da se izbori sa problemima koje je u većem delu, sam sebi natovario na vrat. Iako faličan, ovaj mladić koji skoro pa svako veče traži novi kauč gde će da prespeva, uspeva da nam se podvuče pod kožu i natera nas da se iskreno saosećamo s njegovim problemima i navijamo da mu makar malo krene na bolje u životu.

U večini slučajeva, klasičan film braće Koen sadrži elemente kao što su kompleksan zaplet, bizarne situacije i likove, duhovite i vrlo inteligentne dijaloge, kao i večitu kriminalnu notu koja je skoro uvek glavna tema njihovih priča. Ovog puta to nije slučaj. “Inside Llewyn Davis” ne poseduje regularan narativ, već bliceve iz života jednog nesrećnog umetnika koji služe više kao situacije iz kojih možemo bolje da upoznamo narav protagoniste, nego kao priča u klasičnom smislu te reči.

Priča filma “Inside Llewyn Davis” je u većem delu sastavljena iz neobaveznih interakcija protagoniste s brojnim sporednim živopisnim likovima. Pomoću ovih na prvu loptu banalnih razgovora, mi zapravo dobijamo više o samoj naravi i prošlosti lika nego što bi to bio slučaj putem klasične naracije. Veliku pripovedačku ulogu u ovom filmu ima i sama muzika, koju je pripremio genijalni T-Bone Burnett. Pored toga što prenosi unutrašnje stanje protagoniste, same numere iz filma pričaju i brojne priče koje će nam dosta pojasniti situaciju u kojoj se glavni akter nalazi. Aražmani su sjajni i do te mere dobro urađeni da i potpuni laik može da prepozna njihov neosporivi kvalitet. Zaista dugo vremena nisam imao priliku da čujem bolji izbor numera u nekom filmu.

Muzička podloga je definitivno duša i srce novog filma braće Koen, stoga je podjednako bilo bitno ubediti koliko dobre glumce, toliko i kvalitetne muzičare da se priključe ovom projektu. Oskar Ajzak (Oscar Isaac) je izuzetno muzikalan glumac, te je sasvim opravdano to što je dobio čast da se pojavi u ulozi protagoniste u ovom filmu. Iako nikada ranije nije imao priliku da glumi centralnu figuru u projektu ovolike važnosti, Ajzak se zaista lepo snašao i uspeo je u potpunosti da opravda poverenje popularnog dua. Oskar vrlo realistično portreiše čoveka koji zbilja misli da mu ne može biti gore u životu, dok se sama karma ne potrudi da ga iznova i iznova demantuje.

Ono što ovde predstavlja jedan od najinteresantnijih detalja jeste sam faktor tri misteriozne žute mačke koje se u određenim momentima u filmu iznenada pojavljuju i nestaju. Iako postoje brojne teorije na netu koje tvrde da se Koeni koriste Šnajderovim (Blake Snyder) “Save The Cat!” pripovedačkim trikom u kojem akter dolazi u situaciju da spase nekoga, kao npr. mačku i na osnovu toga pridobije simpatije publike, ja zapravo smatram da te iste mačke više simbolišu neukrotivi duh našeg protagoniste jer po svakom pojavljivanju ovih životinja, gospodinu Dejvisu je ponuđena situacija u kojoj bi ga mali kompromis izvukao iz čemera u kojem se trenutno nalazi, ali on redovno odbija u prelomnom momentu da sarađuje. Baš kao i ove mačke, naš protagnista igra po svojim pravilima iako ona ne donose neke rezultate. Da sada ne bih previše otkrivao od filma, postoje i brojni vizualni dokazi, kao i reference u dijalozima koje nagoveštavaju da je  Llewyn zapravo mačka.

Da novi film braće Koen vuče brojne paralele sa raznim mitologija dovoljno govori i činjenica da se jedna od mačaka u filmu “Ulysses”, ali toliko o ovome – ostaviću nešto i vama da sami pronađete.

Iako izuzetno “šareni” i interesatni, skoro pa svi sporedni likovi u ovom filmu su s namerom nedorečeni, kako ih ne bi doživljavali i analizirali kao posebne entitete. Njihova uloga je zapravo da služe kao dopuna na protagonistu, odnosno alat pomoću kojeg saznajemo nove crte njegove ličnosti. Naravno, kao što uvek to biva, sporedne uloge u novom filmu braće Koen tumače proslavljena holivudska imena. Iako je prilično kratko vremena proveo na ekranu, Džon Gudman (John Goodman) je još jednom uspeo da pruži izuzetno memorabilan nastup u filmu popularne braće.  Pored njega želeo bih da istaknem još i Džastina Timberlejka (Justin Timberlake) koji iako amater, nije puno bio u senci ostatka ekipe. Treba još svakako pomenuti i doprinos Adama Drajvera (Adam Driver) i Keri Maligen (Carey Mulligan) koji predstavljaju bitne faktore u ranoj fazi filma. Naveo bih još i sjajan omaž Bobu Dilanu (Bob Dylan) s kojim su me braća u potpunosti iznenadila i ostavila bez daha.

Većina ljubitelja stvaralaštva baće Koen je prvenstveno zaljubljena u njihove dijaloge, pa onda tek u sve ostalo. “Inside Llewyn Davis ” je kao i svaki prethodni film popularne braće, pun izuzetno duhovitih, lukavih, uzbudljivih i dirljivih dijaloga. Svaki od ovih “šarenih” likova, iako niti jedan nije kompletan, nudi određenu anegdotu ili životnu filozofiju koja će nam ga učiniti memorabilnim.

Tehnički gledano, “Inside Llewyn Davis” je perfektan film. Direktor fotografije Bruno Delbonel (Bruno Delbonnel) se potrudio da se vizualni stil filma uklopi sa emocijama koje muzika i sama sudbina protagoniste proizvode. Kao neko ko je bio zadužen za stvaranje vizualnog identita naslova kao što je “Le Fabuleux Destin d’Amélie Poulain“, Delbonel razume koliko je bitno ukombinovati adekvatne tonove sa unutrašnjim stanjem glavnog aktera.

“Inside Llewyn Davis” je definitivno nešto novo što vidimo od strane Koena. Iako će mnogi osuditi ovaj film zbog odluke tvoraca da izostave klasičnu strukturu narativa i transparentnu katarzu priče, smatram da “Inside Llewyn Davis” uspeva u svojoj misiji da nam na jedan inteligentan način prikaže indivdiuu koja iako poseduje neosporiv talenat i želju da čini dobra dela, biva konstantno žrtva svoje naravi. Mi ovde zapravo gledamo čoveka koji traga za svojim identitetom van nasilno prekinutog partnerstva koje mu je bilo sve u životu.

Još jedna važna životna lekcija servirana na genijalan način od strane višestruko nagrađivane braće. Iako nije za širu publiku, “Inside Llewyn Davis” je svakako vredan potpisa svojih autora.

Ocena: 9/10