Pandemija nam je korenito izmenila svakodnevnicu i primorala nas da više vremena provedemo kod kuće. Mnogi su se u novonastaloj situaciji okrenuli streaming servisima kao što su HBO GO, Netflix, Amazon Prime i drugi, kako bi uživali u novim ili propuštenim serijama i filmovima, ili prosto prekratili vreme.

Verovatno je suvišno pomenuti da sam i ja u ovoj grupi.

Ukoliko me pratite na društvenim mrežama, moguće je da ste primetili moju fascinaciju dokumentarnom serijom “Tiger King: Murder, Mayhem, and Madness” koja je postala hit na Netflix-u. U samo prvih deset dana, ovaj bizarni dokumentarac pogledalo je oko 34 miliona ljudi u SAD, a gledanost nastavlja da raste širom sveta. 

Iskreno, ne mogu da kažem da sam ikada u životu gledao bilo šta slično “Tiger King” dokumentarcu. Svih sedam epizoda pogledao sam odjednom. Ako bih morao da sumiram suštinu ovog ostvarenja i načina na koji deluje na gledaoce, verovatno bih rekao da ima sličnosti sa užasnom saobraćajnom nesrećom: želite da skrenete pogled, ali prosto ne možete.

Prilično je teško procesuirati informacije koje vam dokumentarac postepeno otkriva, te sabrati sve utiske koherentno i pisati bez spojlera, ali ću svakako pokušati.

Pročitajte tekst kako biste saznali da li je “Tiger King” dokumentarna serija vredna vašeg vremena.

“Tiger King” – priča otkrivena sasvim slučajno

Kako režiser Eric Goode otkriva u prvoj epizodi “Tiger King” dokumentarca, snimanje je trajalo punih pet godina, ali je ono započeto sa potpuno drugačijom tematikom na umu.

Prvobitna ideja je bila istražiti slučajeve ilegalne trgovine zmijama i drugim egzotičnim reptilima na području juga Floride. Goode je sa snimateljima bio na terenu kada mu je prišao prijateljski nastrojeni stranac i želeo da se pohvali svojom “novom robom”. Pozvao ga je da baci oko unutar njegovog kombija.

Režiser i snimateljska ekipa ugledali su tužan prizor: u skučenom kavezu nalazio se snežni leopard. Taj dan je vlaga u vazduhu bila izrazito visoka, a temperatura je iznosila oko 38°C.

Ovaj momenat je predstavljao ključnu prekretnicu za režisere (Eric Goode i Rebecca Chaiklin) koji su se odlučili da premeste fokus svog istraživanja na trgovinu velikim mačkama u SAD i privatne zoološke vrtove.

Goode i Chaiklin su za različite medije izjavili kako je snimanje dokumentarca bilo naporno i iscrpljujuće iskustvo. Snimanja su trajala i po 18 sati dnevno, priča se neprestano širila i nove, bizarne informacije su se pojavljivale iz dana u dan. U pitanju je ogromna količina snimljenog materijala koja je pretvorena u sedam epizoda u trajanju od oko 45 minuta.

Chaiklin je za “Indiwire” objasnila da su uspeli da snime sate i sate zahvaljujući učesnicima dokumentarca koji su bili prilično opterećeni sobom:

“Imali smo sreće što smo radili sa ljudima koji su naprosto obožavali kameru. Narcizam je bila nit koja ih je sve povezivala. Svi su hteli da učestvuju, što je san snova svakog autora dokumentarca. Postojala je gomila snimljenog materijala koja se neprestano povećavala. Iskreno, imamo toliko snimaka u arhivi koje nismo ni pregledali jer ih je naprosto previše.”

Ko je Tiger King?

Prateći nit nove priče o trgovini velikim mačkama u SAD, Eric Goode i Rebecca Chaiklin došli su do vlasnika privatnog zoološkog vrta po imenu Joe Exotic (rođen kao Joseph Schreibvogel). 

Kako nam dokumentarac otkriva, Joe Exotic u gradu Wynnewood u Oklahomi upravlja imanjem od oko 16 ari gde u kavezima drži na desetine tigrova, lavova, krokodila i medveda. U pitanju je privatni zoološki vrt otvoren za javnost, koji posetiocima pruža priliku da se slikaju sa mladunčadima tigrova, da ih maze i igraju se sa njima. U sklopu kompleksa nalazi se i suvenirnica i kafić.

Joe je samoproglašeni Tiger King, čovek koji je u najmanju ruku neartikulisan, nekultivisan, narcisoidan i neverovatno samouveren.

Nadasve, on je željan pažnje i slave. U okviru svog imanja ima i improvizovani televizijski studio iz kojeg snima emisije koje potom objavljuje na internetu. U jednom momentu, Rick Kirkham priključuje se Joe-ovoj suludoj skupini. Videvši ludilo i bizarnost Joe-ovog lika, Kirkham ocenjuje da pred sobom ima zlatan materijal vredan zasebnog reality show-a. Predlaže snimanje, što Joe oberučke prihvata. 

Joe-ov lik i karakter su nadrealni: izblajhana ‘mullet’ frizura, niz pirsinga i jeftinih tetovaža, bizaran odevni stil (animal print, šljokičaste i kožne košulje i pantalone), tikovi na licu i nepogrešivi južnjački akcenat. Osim toga, Joe gaji ljubav prema oružju, uživa da nasumično raznese stvari eksplozivom, te ne vidi ništa moralno loše u ubijanju drugih ljudi.

Ukratko, on je otelotvorenje stereotipa ljudi koji su pežorativno označeni kao ‘rednecks’ ili ‘hillbillies’.

Pored toga, Joe je gej poligamista, osoba koja zrači harizmom i ima neverovatnu sposobnost manipulacije, naročito kad je reč o mladim, još uvek ranjivim momcima koji, na ovaj ili onaj način, završe u ovom zoološkom vrtu.

Na svom imanju, Joe je okupio grupu radnika, uglavnom sličnog profila. U pitanju su mahom bivši zatvorenici ili ljudi koje je društvo, na ovaj ili onaj način – odbacilo ili izneverilo. Na prvi pogled, ova zajednica deluje kao improvizovana porodica neprilagođenih koje spaja ljubav prema velikim mačkama. Kako se priča razvija, mi shvatamo da su stvari mnogo mračnije i kompleksnije.

Velike mačke, ništavni ljudi

Joe Exotic je prva osoba iz sveta posedovanja velikih mačaka sa kojom se upoznajemo, ali se ubrzo pred nama pojavljuje i Carole Baskin, osnivačica “Big Cat Rescue” utočišta za velike mačke. Njih dvoje su u ozbiljnom konfliktu već godinama, jedno drugom miniraju posao, vuku se po sudovima i prosto rečeno – mrze do srži. Opsednuti su jedno drugim.

Osim Carole Baskin, u fokusu dokumentarca su i Mahamayavi Bhagavan “Doc” Antle, vlasnik T.I.G.E.R.S. rezervata, kao i Jeff Lowe, bivši partner Joe-a i investitor.

Pored njih, epizodno se pojavljuje i Mario Tabraue, (bivši?) diler droge i kriminalac koji je inače izbegao stogodišnju zatvorsku kaznu zbog dilovanja i ubistva federalnog agenta i odležao samo dvanaest godina iza rešetaka. Veruje se da je Tabraue delimično inspirisao lik Tony Montana-e u filmu “Scarface”. Tabraue ima svoj privatni ranč sa egzotičnim životinjama i vlasnik je profitne fondacije Zoological Wildlife.

Dok pokušavate da procesuirate šokantnu informaciju da trenutno ima više zatočenih tigrova u SAD nego u divljini u celom svetu, dokumentarac vam otkriva sve više skrivenih spletki, teških infomacija i detaljnih opisa trauma iz detinjstva nekih od glavnih aktera. Nisam stručnjak psihologije niti smatram da poznavanje konteksta opravdava nedela, ali sam siguran da su strašni događaji iz ranog razvoja nekih od likova sigurno ostavili posledice.

Sa stanovišta empatije, Chaiklin je za “The Guardian” objasnila kako je, uprkos tome što smatra da je dokumentarac zaista veliki uspeh, sam proces snimanja bio težak budući da ste u centru dešavanja: “Kada provedete mnogo vremena sa ovim ljudima prilikom snimanja, na jednom ljudskom nivou – bude vam teško da procesuirate neočekivani obrt kada se on desi.”

Već nakon prve epizode, vama je potpuno jasno da ovaj dokumentarac otvara Pandorinu kutiju kada je reč o načinu ophođenja prema velikim mačkama. Osim toga, videćete da su svi učesnici dokumentarca grozni na svoj način, bilo da se radi o licemerju ili mnogo gorim postupcima.

Pred vama se formiraju krvožedni karakteri, često nemilosrdni i nesposobni za saosećanje. To su ljudi u trci za profitom koji se bore nezamislivim sredstvima za moć i prvenstvo u ovom bizarnom svetu. Pored bolesne želje da se uspostavi autoritet nad veličanstvenom životinjom kao što je tigar, dokumentarac pred vas baca misteriozno ubistvo, niz nelogičnosti, bizarnosti, jedno samoubistvo, pretnje smrću, seks kult, kao i neobjašnjivu lojalnost koju ljudi gaje jedni prema drugima.

“Tiger King” – odvratan portret čovečanstva

Dokumentarna serija “Tiger King” definitivno nije za svakoga.

Kada sam odgledao poslednju epizodu, sumirao sam svoj utisak u SVE SE DESILO! Zaista je u pitanju velika količina preokreta i veoma slojevit portret ludosti, primarno Joe-a i Carole, ali i ostalih likova koji su upleteni u čitavu priču.

Međutim, deluje mi kao da su režiseri dva puta skrenuli sa zacrtanog kursa snimanja dokumentarca. Prvi put se to dogodilo namerno – kada su odustali od snimanja priče o krijumčaru zmija i drugih egzotičnih reptila. Drugi put se to dogodilo verujem nehotično, negde u hodu – kada su fokus priče stavili na ljude, a ne na tigrove.

Moj lični utisak je da se dokumentarac postepeno prebacio sa jedne angažovane priče koja bi trebalo da probudi svest o tome u kakvim uslovima žive tigrovi i na koji način čovek postupa sa njima, na nešto potpuno drugo.

Dokumentarac je postao pozornica za apsolutne ludake gde je priča o tigrovima samo jedan deo scene. Chaiklin je i sama priznala da je ostala zapanjena ovim ljudima, njihovim načinima razmišljanja i vrednostima, te da su se prebacili na istraživanje njihovih patologija.

Ono što može biti problematično u svemu ovome je činjenica da je dokumentarac zabavan. Internet je preplavljen gomilom ‘memes’ iz “Tiger King” serijala, veoma ozbiljne stvari se svode na anegdotu i humor.

Da se razumemo, uopšte ne govorim sa visoke moralne pozicije – učestvujem u ovoj zabavi jednako. Lično sam naprosto fasciniran onim što sam video. Neverovatno mi je da ti ljudi postoje, da ne vide ništa pogrešno u svojim delima, da podržavaju nasilje i lično posedovanje oružja, da su toliko puni samopouzdanja i otkačeni od realnosti.

To da je težište pomereno sa ozbiljnog problema na zabavu i intrigu vidi se i u samom naslovu dokumentarca –  “Tiger King: Murder, Mayhem, and Madness”. Dodatna specijalna epizoda “Tiger and I” koja je izašla na Netflix-u 12. aprila je snažna potvrda tome. U ovom specijalu, glumac Joel McHale vodio je preko video poziva razgovore sa učesnicima dokumentarca u stilu “where are they now”. Potpuno bezveze i konačno pretvaranje ozbiljne teme u baš, baš jeftinu zabavu.  

Da najzad sumiram utiske za “Tiger King”. Ja uopšte nemam osećaj da sam gledao realne ljude već fikciju, što je loše. S obzirom da je u fokusu bilo međusobno takmičenje različitih učesnika, potpuno su smanjeni ozbiljnost i dimenzije stvari koje su se desile – od ubistva čoveka i kriminalnih aktivnosti velikih razmera, do nehumanog postupanja prema tigrovima i drugim životinjama.

Nakon svega, mislim da “Tiger King” dokumentarcu nedostaje više fokusa na same životinje, a ne na sumanute priče ljudi. Pitanje je da li bi onda bio toliko popularan. Možda je ideja bila da se sačini jedan odvratan portret čovečanstva koji bi trebalo da nas podseti na to koliko su ljudi samoživi i užasno bahati prema planeti i životinjama. Ako je tako, mislim da je nažalost podbacio: dokumentarac definitivno ima šmek reality show-a.