Posle Kopolinog (Francis Ford Coppola) odbacivanja pop-kulturološkog imidža Drakule i fokusiranja na popularnom romanu Brema Stokera (Bram Stoker), Kenet Brana je pokušao da iskoristi isti metod, krene stopama kultnog reditelja i umesto velikog nezgrapnog i maloumnog monstruma sa šrafovima kojem mu izviru iz vrata, bazira priču svog Frankenštajna na romanu Meri Šeli (Mary Shelley) i tako pruži publici ovaj koncept u sasvim drugom svetlu.

Priča filma prati Viktora Frankenštajna, sina poznatog i cenjenog doktora, koji zajedno sa svojim bratom gleda njihovu majku kako umire obavljajući teške fizičke poslove. Kao mladić sa velikim idealima i ambicijama, Viktor napušta dom i odlazi na univerzitet da uči kako bi jednog dana postao veliki i cenjeni doktor. Zainteresovan isključivo stvaranjem života i uticajem tokova struje, Viktor  pokušava da stvori život sklapajući različite delove mrtvih ljudi u jednu celinu. Nakon uspešno obavljenog eksperimenta, shvativši šta je uradio, Viktor odbacuje svoju kreaciju koju je digao iz mrtvih i pokušava da je ubije. “Monstrum” beži i vremenom uči, postaje svestan svega i odlučuje se da pronađe svog tvorca i osveti mu se za to što ga je odbacio i ostavio da umre.

Izuzeto poštujem Keneta Branu i smatram da j izvrstan reditelj i glumac. Baš kao i veliki Orson Vels (Orson Welles) Brana ima običaj da u filmovima koje režira sebi dodeli glavnu ulogu, što nekada možda i nije najpametniji izbor, ali svakako svedoči koliku veliku posvećenost i ljubav ovaj čovek gaji prema svojim filmovima.

Priča Frankenštajna je uvek u Holivudu bila prezentovana kao čist horor, što definitivno govori koliko je Brana smelo postupio sa ovim konceptom, pokušajući da ga prikaže u više klasičnom literalnom i romantičnom aspektu. Kako bi dodao na dubini i ozbiljnosti filmu, Brana većinski deo svoje adaptacije fokusiran mnogo više na Viktoru nego na čudovištu, trudeći se da prikaže kako je čitava situacija zapravo uticala na njega i iz kog moralnog ugla treba posmatrati ono što je on učinio. Iako u određenim momentima dosta mračan, film Keneta Brane se ne može baš nazvati hororom u klasičnom smislu, već mu znatno više kao opis odgovara “mračna romantična i tragična drama”.

Pun dosta lepih prizora iako u vizualnom stilu nije ni približno onakav kakvim ga većina zamišljaju, “Frankenštajn” nudi nekoliko vrlo interesantnih i neobičnih setova i lokacija. Što se tiče glume, ona je na vrlo visokom nivou, a kako i ne bi bila kada reditelj ima takav kasting na raspolaganju. Brana je vrlo dobar kao doktor koga proganja sopstvena revolucionarna kreacija, a i njegova hemija sa uvek odličnom Helen Boman Karter (Helena Bonham Carter) je dosta uverljiva na platnu. De Niro (Robert De Niro) je izvstan kao monstrum. Bob uspeva da odbaci sve svoje prepoznatljive manire i izgubi se u apsolutno ljušturi odlično detaljisanog stvora koji od svog kreatora jedino što želi jeste da ga prihvati. Napomenuo bih još da su sve uloge malo previše naglašene, a to je sasvim ok jer je i roman sam po sebi prilično melodramatičan.

Iako sam zaista davno pročitao roman, mogu reći da, prema tome koliko se sećam, Brana je prilično ispoštovao ono što je u njemu napisano, sve do trećeg čina gde je sebi dozvolio artističnu slobodu da menja i prilagođava. Naravno, kao što u većini takvih slučajeva biva, Branina odluka uopšte nije urodila polodom i film zantno pada u kvalitetu pri ulasku u treći čin. Iako je prva trećina izuzetno zabana, film ne uspeva da održi intenzitet i u određenim momentima postaje po malo dosadan. Umesto da kapitulira na najjačim momentima kultne priče, “Frankenštajn” se u određenim delovima dosta razvlači i iznova i iznova se bavim istim temama, a npr. ne ulaže ni malo truda u to da nas natera da se vežemo za likove.  Iako urađen sa dosta nedostataka, Branin film je ipak jedno vrlo inteligetno i drugačije ostvarenje koje treba svakako pogledati jer nudi novi okret na hiper popularnu temu koja je toliko puta u istom kalupu rađena.

Ocena: 7/10