„Mud“ je film bez skoro ikakvog pulsa. Čak i kada se ispaljuju hici, intenzitet radnje, sa njom i naša pažnja, ostaju uljuljkani. Neki bi rekli da je u pitanju sumoran film, bez duše i pravog konteksta. Istina je da  predstavlja granu kinematografije viđenu toliko retko da  kada se konačno sretnemo sa takvm materijalom, često zaboravimo kako treba dobrano zagrebati ispod površine i stići do suštinskog značenja. „Mud“ nije film koji se gleda, već kroz koji se misli.

Džef Nikols (Jeff Nichols) nas polako i postepeno uvodi u priču, bez presije jer je pred nama sveobuhvatno ostvarenje koje zahteva pažnju. Radnja je smeštena u Arkanzas, na reci Misisipi, simbolu američkog juga. Dva dečaka, u potrazi za avanturama, nailaze na ostrvo, sveže niklo, iz poplavljene reke. Znaju da ne bi trebali da borave na takvom mestu ali radoznalost preovladava. Nailaze na čamac zaglavljen u krošnji drveta. Kakva sreća! Našli su novo mesto za igru, ali ubrzo shvataju da ga nisu prvi našli, čamac već ima svog stanara.

Pozadinska priča je detaljna. Četrnaestogodišnji Elis (Tye Sheridan) i Nekbon (Jacob Lofland) žive u surovim uslovima ionako nemilosrdnog dela Amerika. Elis, kao i većina,  roditeljima se obraća sa „gospodine“ i „gospođo“.  U okolini gde je Biblija pogrešno protumačena na bezbroj načina, nivo emocije i empatije je skladan nivou  vladajućeg čistog darvinizma. Dečaci su slobodni da rade šta hoće, dok njihova okolina nastavlja da se bori sa sopstvenim ograničenjima.

Elis i Nekbon sreću stranca po imenu Mad (Matthew McConaughey). Sakriva se od policije, ali pre svega od samog sebe, jer je počinio ubistvo. Dok čeka svoju devojku, smišlja način kako da pobegne od zakona i drugih gonitelja. Njih trojica, svako željan neke vrste životne diverzije, skapaju dogovor koji će zahtevati više iskustva nego što bilo ko od njih ima.

„Mud“ je film od mnogo tema i poruka. Centar svega jeste priča o zrelosti u različitim životnim načinima. Posmatramo naizgled muškarca i dva dečaka, odraslim na sličnom područiju, istih navika i „tradicije“. Brzo ćemo shvatiti da njihove godine nisu relevantne i da razložnost u ljudima nema veze sa fizičkom razvijenošću.

Čitav film je kompleks mnogo životnih priča. Sve imaju drugačije ciljeve ali jedan zajednički motiv. Želja da se pobegne od sopstvene realnosti, sredine koja ih guši i ograničavajućih okolnosti koje mogu da budu brojne . Svi su oni do kraja podložni samozavaravanju. Nije bitno da li je u pitanju dete od četrnaest godina ili višedecenijski muškarac, u takvim uslovima opšte pustare i večite „selendre“, lako je poverovati u sopstvene šasne za bolji život. Samo se treba dovoljno pretvarati!

Scenario se može sveti na princip „dela, ne reči“. Malo se govori, Mad najviše prosipa mudrosti dok ostali ćute i rade. Režiser i scenarista Džef Nikols  se držao praktičnog, što će mnogima otežati razumevanje samog filma. Niti jedan od likova  neće vam  bukvalno preneti poruku.  U jednom trenutku sam upao u zamku bukvalnog tumačenja. Na momenat mi je film delovao kao previše razvučen, ali sam se trgao i shvatio kako ga posmatram previše okvirno, možda čak i previše ozbiljno. Treba zaći ispod tog čamca na drvetu, svih ispraznih lica bez perspektive i doći do glavne priče o odrastanju i shvatanju da ovaj svet može da bude jako surov i nepravedan.

Gluma se najbrže razvija u svetu filma. Početkom devedesetih godina se mislilo kako će Ana Pakvin biti časni izuzetak. Danas godine ne znače više ništa po pitanju sposobnosti. Glavni tandem čine mladi Taj Šeridan i Džejkob Lofland. Lako je poverovati da su njih dvojica drugovi i u stvarnom životu. Kroz čitavih dva sata oslikavaju neraskidivu vezu dva naivna dečak i njihov nagli prelaz u svet odraslih. Pogotovo Šeridan, prolazi kroz ulogu sa potpunom prirodnošću,  nosi skoro ceo film na svojim leđima.

Metju Mekonahi sve više gubi „ pretty face of D&G“ status. Nastavlja niz ozbiljnih rola posle „Killer Joe“. Posle mnogo godina eksploatisanja radi fizičkog izgleda, Mekonahi nezaustavljivo dobija obeležja karakternog glumca. Mad je čovek od mnogo reči, vođen nekom kvazi ideologijom časti. Mekonahi nam od početka stavlja do znanja je sve što njegov junak izgovara jedan veliku „bullshit“.

Siguran sam da ću „Mud“ ponovo pogledati, prvenstveno radi nužnosti, kasnije radi želje. Teško ga je definisati, nemoguće objasniti zašto funksioniše tako dobro. Moderna verzija Tom Sojera (Tom Sawyer) i Haklberi Fina (Huckleberry Finn), uronjene u lirske pasaže romana Kormaka Makartija (Cormac McCarthy) i Rona Reša (Ron Rash), praćene kadrovima koji neodoljivo potsećaju na “Beasts of the Southern Wild“ i „The Tree of Life“.. Možda je to previše za jedan film, ali me raduje činjenica da i dalje postoje ljudi iz industrije, voljni da rizikuju mnogo novca zarad široke vizije.

Posle „Take Shelter“, mog poimanja savršenog filma, jedno je jasno. Džef Nikols neće dati svojoj publici da odahne ni na momenat.  Njegovi filmovi se nose kući, ostaju sa vama i prizivaju vas nazad. Nije li tako najbolje? Šta vredi jedan film ako vas bar malo ne proganja.

Ocena: 9/10

autor recenzije: Bojan Gačić