Ukoliko ste pratili blog dok sam aktivnije pisao, verovatno ste primetili da sam veliki ljubitelj južnokorejskih filmova. Pogotovo filmova koji pripadaju tzv. “novom južnokorejskom talasu”. Pre nešto manje od dve godine, uspeo sam da skupim 63 južnokorejska filma i pogledam ih sve za 190 dana. O ovom poduhvatu sam detaljnije pisao u ovom tekstu. 

Naravno, kao što obično biva kad se uzme toliko veliki uzorak – neki filmovi budu sjajni, a neki ipak ne. Ti koji su bili sjajni su ostavili toliko snažan utisak na mene da naprosto nisam imao drugog izbora nego da nastavim fanatično da pratim južnokorejsku filmografiju i redovno gledam sve nove projekte koje izbacuju. 

Ukoliko pažljivo pročitate tekst koji sam linkovao gore, uočićete da se ime Bong Joon-ho često pominje. Na listi od top 10 najboljih južnokorejskih filmova novog talasa koju sam napravio, 3 potpisuje ovaj fantastični reditelj i scenarista. 

Duboko impresioniran onim što sam video u “Memories of a Murder”, “Mother” i “The Host”, bacio sam se u dalje istraživanje Bong-ovog rada. Nakon gledanja svih filmova koje je ovaj čovek snimio (kad kažem svih, mislim na one koji se mogu naći na internetu), došao sam do zaključka da je Bong Joon-ho jedan od najkvalitetnijih filmskih profesionalaca današnjice. 

Danas ću malo više pisati o njegovog novom filmu “Parasite”. Ali prvo, hajde da podelim malo više informacija o stilu i stvaralaštvu ovog genijalca.

Bong Joon-ho – kroz vreme i dela, a i grozotu Holivuda

Bong Joon-ho je reditelj i scenarista koji zaista ima jedinstvenu viziju. Iako ovaj južnokorejski filmski profesionalac obožava da šara kroz žanrove, postoje određeni detalji, tj. trademarks koje u svakom svom filmu provlači. U Bong-ovim filmovima, kamera i glumci su konstantno u pokretu. Bong takođe obožava da se dotakne mračne strane kapitalizma, tj. da prikaže kako kapitalizam zapravo uništava civilizaciju i pretvara nas u robove, a isto tako voli i da ubaci određenu dozu slapstick humora koja je na nivou Baster Keaton-a.

Takođe, ovaj južnokorejski reditelj i scenarista je majstor postavljanja scene. Za razliku od njegovih kolega iz Holivuda koji žele da imaju punu kontrolu nad pažnjom gledalaca, tj. da u potpunosti kontrolišu gde će se oči publike kretati, Bong pušta posmatraču da luta po sceni i sam zaključuje koji su detalji važni, a koji ne. U Bong-ovim filmovima, skoro u svakoj sceni ima više likova koji imaju jedinstveno kretanje i cilj. Ovo je posebno interesantno jer ruši neke besmislene norme koje je Holivud postavio. Kad god gledamo neku filmsku scenu, nebitno koliko likova ima u njoj, mi se uvek fokusiramo na dve figure: osobu koja priča i osobu kojoj se priča. Bong to zna i samim tim ne vidi potrebu da previše koristi krupne kadrove koji stavljaju u fokus glavu govornika koja će svakako biti centar pažnje publike.

Tony, vlasnik YouTube kanala “Every Frame a Painting”, je dublje analizirao kako ovaj fenomenalni južnokorejski reditelj i scenarista postavlja scenu:

Kao što vidite u ovom video snimku, u filmovima ovog reditelja figure koje nisu u fokusu imaju podjednak uticaj na scenu i njen ishod kao akteri koji jesu u fokusu. Radnja se dešava i u pozadini scene. Njegovi suptilni pokreti kamerom se konstantno igraju sa našom pažnjom i doživljajem likova. Zbog ovakvih momenata, smatram da je Bong Joon-ho jedan od najkvalitetnijih i najzanimljivijih reditelja današnjice.

Ali to nije samo moje mišljenje. Nakon ludačkog uspeha tri gorepomenuta filma, Bong sklapa saradnju sa The Weinstein Company i odlazi u Holivud da snima filmove na engleskom jeziku.

Mračna strana Holivuda i okršaj sa kompanijom koju je vodio Harvey Weinstein

Iako je Bong Joon-ho uz Chan-wook Park-a, došao kao ogromna zvezda u Holivud, njegova epizoda u Americi nije baš sjajno prošla. Bong je sa The Weinstein Company sklopio dogovor da snimi film “Snowpiercer”. Dogovor je bio sledeći: Bong treba da isporuči film u dogovorenom roku, a The Weinstein Company će mu onda platiti za distributerska prava.

Kao što obično biva kada radite sa kompanijom kao što je Weinstein, finalni rez filma pripada njima, a ne autoru. Pogotovo što oni nose taj deo “finansijskog rizika” ako film propadne.

Kako sam reditelj i scenarista tvrdi, on je film isporučio na vreme, ali je vodeća figura gorepomenute kompanije smatrala da je film predugačak. Od Bong-a se tražilo da film skrati za čak 25 minuta i da ubaci više scena sa Chris Evans-om jer će Chris navodno “prodati film”. Takođe, Harvey Weinstein je tražio da Bong saseče neke dijaloge.

Kao umetnik koji nikad ranije nije bio u situaciji da ga iko sili da pravi izmene na svojim filmovima, Bong-a su ovi zahtevi prilično potresli. Reditelj i scenarista je osećao da mu ovo partnerstvo narušava umetnički integritet, te da mu Harvey Weinstein namerno sabotira film. 

U intervjuima za mnoge magazine, Bong je pričao o svom iskustvu u Holivudu i neprijatnostima koje mu je Harvey Weinstein priredio. Bong je posebno istakao momenat u filmu “Snowpiercer” gde se seče riba. Harvey je hteo da se ta scena izbaci, ali Bong nije želeo da pristane na to. Bong je rekao da mu je otac bio pecaroš i da je taj mirkomomenat u filmu posvetio upravo njemu. Na kraju se ispostavilo da je ovo laž: Bong-ov otac nije bio ribar. Reditelj prosto nije želeo da izgubi ovu scenu jer mu se jako dopadala. 

Ovo je samo jedan od mnogih momenata gde je Bong bio prinuđen da rukama i nogama brani svoju viziju. Prepucavanje oko scena je trajalo mesecima. Weinstein je čak napravio svoj edit filma i prikazao ga test publici. Bogu hvala pa je publika odreagovala ekstremno loše, pa ta verzija filma nikad nije ugledala svetlost dana. Kako Bong kaže: “Da je ta verzija došla u bioskope, tražio bih da skinu moje ime sa filma!”

Južnokorejski reditelj i scenarista je na kraju ipak isplivao uz minimalan broj izmena koje je morao da prihvati. Njegov rez je bio pušten pred test publikom u jednom bioskopu u Kaliforniji, koja je znatno bolje reagovala. Nakon toga i pritiska koji su glumci John Hurt i Tilda Swinton vršili na Weinstein-a, Harvey je napokon prestao da zahteva izmene. Weinstein je prepustio distribuciju filma Radius kompaniji (znatno manjoj sestrinskoj kompaniji), koja nije uspela da progura “Snowpiercer” u veliki broj bioskopa.

Posle sve te drame, u julu 2013. godine, “Snowpiercer” je napokon počeo da se pušta. Film je okej prošao i kod kritičara i kod publike, ništa spektakularno. Iako je prema mom mišljenju “Snowpiercer” sasvim dobar (napisao sam i recenziju na sajtu), Bong je finalni ishod filma doživeo kao lični poraz i odlučio da više ne sarađuje sa Weinstein-om. U nekoliko intervjua, nakon što je sva ova drama prošla, Bong je oslovio Weinstein-a kao “Harvey Scissorhands” zbog silnih iznema koje je tražio od njega.

Zašto sve ovo pišem i kakve veze momenti sa snimanja filma “Snowpiercer” imaju sa filmom “Parasite”?

Ako pogledamo radnju filma “Parasite”, možemo lako primetiti da ona na meta nivou prepričava Bong-ovo iskustvo sa Weinstein-om. Radnja filma se vrti oko porodice prevaranata koja se podmuklo infiltrira u život jednih bogataša.

Imućnoj prodici Park u kuću dolazi Kim Ki-woo kao zamena za njegovog drugara koji je ćerci po imenu Da-hye, držao časove engleskog. Kim Ki-woo ubrzo uočava naivnost Yeon-kyo, žene imućnog biznismena Park Dong-ik, te koristi priliku da joj lažno predstavi svoju sestru i nju isto tako uvuče da radi za bogataše. Nakon što mu to pođe za rukom, Kim Ki-woo pokušava da se reši vozača i glavne služavke porodice Park i na njihovo mesto postavi svoje roditelje.

U ovom scenariju, Harvey Weinstein i njegovi saradnici predstavljeni su kao Kim Ki-woo i njegova familija. Iako na površini deluju prijateljski nastrojeni, njihovi motivi su zapravo podmukli. Oni, baš kao pravi “paraziti”, traže zdravog domaćina da im se uvale i da ih izjedu iznutra. 

Iako će neki pomisliti da možda previše učitavam ovde, skrenuo bih pažnju da ovo nije prvi put da Bong prozove Weinstein-a u nekom svom filmu. U “Okja”, filmu koji je radio za Netflix, Bong je u poslednjoj sceni u klanici u Paramus-u takođe provukao foru za Weinstein-a. Ovo sad polako prerasta u zanimljiv trend u njegovim filmovima.

Međutim, iako ima momenata u “Parasite-u” koji na ovaj ili onaj način podvlače Bong-ovu neslavnu epizodu u Holivudu i lošu saradnju sa Weinstein-om, ovaj film nudi mnogo više od par internih prozivki.

Povratak u Koreju na velika vrata

Kao što se iz gorenapisanog kratkog opisa radnje može zaključiti, Bong opet priča jednu originalnu priču kakvu do sad nismo imali prilike da vidimo. Iako se klasifikuje kao “crna komedija”, “Parasite” je zapravo hibrid koji je sačinjen od mnogo različitih žanrova. 

Baš kao u “Memories of a Murder” i “Mother”, južnokorejski reditelj spaja nespojivo ovde – dramu, misteriju, horor, napetost i humor. Zaista je neverovatno sa kakvom lakoćom Bong prelazi iz potpune komedije u mračan i napet triler.

Interesantno je da mi ovde pratimo narativ u kojem se potpuni stranci infiltriraju jednoj bogatoj porodici u dom, a čitava priča je u prvom delu filma predstavljena kao komedija. 

“Parasite” je fantastično napisan film. Bong je dovoljno duboko razmišljao o radnji da bi izbegao sve moguće klišee. Iako postoji dosta filmova koji se dotiču ove teme, ni jedan to ne radi na ovaj način. Takođe, južnokorejski reditelj i scenarista je sa puno pažnje radio na svakom akteru u filmu. Niti jedan lik nije sasvim dobar i moralan, ali ni sasvim loš i zlonameran. Svi likovi imaju svoje i dobre i loše crte, što ih čini realnim i samim tim nam omogućava da se lako povežemo i empatišemo sa njima kad rade pametne, ali i glupe stvari. 

Naravno, džabe dobar materijal ako kasting nije odličan. Bong ovde opet radi sa legandarnim korejskim glumcem Kong-ho Song-om koji još jednom pruža fenomenalan performans. On glumi oca porodice koja se uvlači Parkovima u dom i zaista dominira svakom scenom u kojoj se nađe. Yeo-jeong Jo je takođe pružila sjajan perfomans kao lakoverna Park Yeon-kyo, kao i So-dam Park koja glumi jednu od vodećih figura prevarantske grupe.

Sa tehničke strane, “Parasite” je perfektan film. Scenografija, fotografija, režija – svaki od ovih elemenata je na zavidnom nivou, što je nekako i očekivano kad su filmovi koje Bong Joon-ho potpisuje. U filmu “Parasite”, baš kao i u drugim naslovima ovog reditelja i scenariste, postoji more scena koje se naprosto ne zaboravljaju. Na primer, momenat kad Geun-se proviri dve četvrtine svoje glave iz totalnog mraka je prikaz koji će vam se danima nakon gledanja filma vrteti po glavi.

Kao što je slučaj sa “Memories of a Murder” i “Mother”, Bong ovde opet postavlja kompleksne scene u kojima se radnja odvija u i van fokusa. U drugoj polovini filma, postoji par postavki gde moramo da pratimo radnju i Parkovih i Kimovih. “Parasite” je zaista perfektno režiran i koncipiran film.

Turobna i ambivalentna kritika kapitalizma

Ako se malo udubimo u radnju filma i sve one interesantne detalje koje krije u sebi, možemo zaključiti da je “Parasite” pre svega jedna satira koja, baš kao i Bong-ov “The Host”, skreće pažnju na moderno društvo, klasne razlike i negativne strane kapitalizma.

U filmu, najniži društveni slojevi ne biraju načine i sredstva da se popnu uz društvenu lestvicu, ali pritom gube iz vida bilo kakva moralna načela. Kada živite na ivici egzistencije kao životinja, vaši se instinkti izobliče, a već ste iskusili kako u životu i društvu – apsolutno ništa nije fer. Biti dobar i pravičan u sistemu gde se bogatiji bogate, a siromašniji postaju sve siromašniji za mnoge nema mnogo logike. Više važi načelo preživljavanja: ukoliko si dovoljno glup da te prevare, bićeš prevaren; ukoliko vidim priliku da te prevarim i okoristim se, učiniću to.

Ali uprkos svemu, Bong Joon-ho ostavlja implicitnu poruku, kao gorak aftertaste: uvek postoji izbor i ljudi biraju da delaju onako kako žele.

Iako biste možda očekivali da film “Parasite” prikazuje siromašne isključivo kao žrtve sistema, stvari nisu baš toliko jednostavne. Kroz siromašnu porodicu Kim, nudi se zanimljiva teza o tome kako kapitalizam utiče na ljude: čak i kada se domognu materijalne sigurnosti i izvuku iz siromaštva, oni su nemilosrdni prema drugima koji se trenutno nalaze u situaciji iz koje su oni tek izašli.

Nećemo zapadati u floskule pa reći da kapitalizam nudi šansu svima da zarade. Šanse su itekako definisane položajem u društvu koji stičemo rođenjem. Ipak, prateći porodicu Kim, mi slutimo da su opcije za zaradu i bolji život zaista postojale (npr. sklapanje kutija za picu s početka filma) i pre nego što se otvorila prilika za prevaru bogataša, ali da je porodica Kim kolektivno bila otupela, lenja i nezainteresovana za učešće u kapitalističkom svetu.

Upravo taj složeni prikaz svih društvenih slojeva koji učestvuju u kapitalizmu čini ovaj film toliko zanimljivim, te nas podstiče da razmišljamo kolika je zapravo naša individualna moć da uspemo u ovakvom sistemu i ostanemo normalni i pravični, a koliko nam to zapravo diktira kapitalizam.

U tom smislu je u “Parasite” veoma značajna simbolika podruma i smrada vlage kojeg se bogataši gade, a koji se zauvek uvukao u kožu siromašnih. To je jedna vrsta obeležja koja definiše identitet onih na dnu lestvice. Kada siromašni uoče gađenje bogatih – u njima će se probuditi bes i krvoločnost.

Ovaj bes je veoma dubok i slojevit, gotovo primalan i arhetipski, te se postepeno akumulirao vremenom. Novac kao gomila papira kojima je čovek dao vrednost, paradoksalno je učinio svet uređenijim i užasnim, dehumanizujući ljude i njihove odnose. Vrednost novca se toliko ukorenila da mi danas zapravo ne možemo ni da zamislimo postojanje bilo kakvog drugog sistema koji ne bi doveo do potpune anarhije. 

Iako film poseduje u sebi pregršt zanimljivih i vrlo dobro razvijenih likova, centralna figura “Parasite-a” je upravo kuća u kojoj se radnja odvija. Glavni fokus je na tome šta taj objekat zapravo znači za svakog lika ponaosob. Za neke od aktera u filmu, ova moderna, luksuzna kuća predstavlja statusni simbol. Za druge, kuća je utočište i beg od bede. A za treće, ružna uspomena, teret i zatvor koji im je uništio život i kom sad trule.

Nakon gledanja filma, siguran sam da ćete se zamisliti nad time ko je zapravo parazit u ovoj priči.

Za kraj…

“Parasite” je veličanstven film iz svakog mogućeg aspekta i definitivno ga preporučujem svakom tipu gledalaca. Iako Bong-ova prethodna dva naslova koja je snimio u Americi nisu ostvarila očekivani uspeh, “Parasite” je naprosto razvalio. Može se slobodno reći da je film prevazišao sva moguća očekivanja. 

Žiri ovogodišnjeg Kanskog festivala koji je predvodio Alejandro González Iñárritu, prepoznao je kvalitet i potencijal Bong-ovog novog filma i jednoglasno mu dodelio čuvenu “Palme d’Or” nagradu. U moru filmova koji se snimaju po šablonu i non-stop jašu na istim narativnim strukturama, “Parasite” dolazi kao pravo osveženje i dokaz da i dalje ima filmskih profesionalaca koji imaju jedinstvenu viziju i umetnički integritet.

Gledajte “Parasite”, film razbija! Prema mom mišljenju, “Parasite” je, ako ne najbolji, onda definitivno u top tri najbolja filma 2019. godine.